CEOforOneMonth – Početak pre početka

Novosti Objavljeno:  09.07.2020

CEO for One Month – sintagma koja je nekad zvučala apsolutno nepoznato, a sada mi je jedna od glavnih motivacija svakog novog dana.

Bio je februar i dok sam nakon ispita žurila kroz hodnik, osoba koja mi je odnekud bila poznata mi je pružila flajer koji sam samo stavila u džep. Kada sam kod kuće, dok sam tražila izgovor da još malo odložim učenje, pogledala o čemu se radi i videla natpis Adecco, zaista me je zainteresovalo da detaljnije istražim o čemu se radi. Par nedelja ranije sam pohađala radionicu koju je držala jedna od Adecco-vih zaposlenih i još tada je na mene ostavio utisak entuzijazam sa kojim je govorila o svom poslu a ujedno sam znala da je u pitanju poznata HR kompanija. Prve asocijacije su mi bile: liderstvo, strategija, strast i posvećenost. Odlučila sam da po prvi put neću o razmišljati više nego što je neophodno, tražiti mane u CV-ju i slično – odmah sam popunila prijavu!

Mesec dana kasnije, kada sam zbog globalne situacije već mislila da programa neće biti, probudio me telefonski poziv: „Zdravo Miljana, zovemo te u vezi sa telefonskim intervjuom za program CEO for One Month u Adecco kompaniji“. Odjednom me je obuzeo osećaj važnosti ovog razgovora i, dok sam se na početku pomalo bojažljivo upustila u razgovor, na kraju sam bila zadovoljna svojim odgovorima i nadala se šansi u sledećem krugu. Nakon par nedelja stigao je novi poziv – sada je na redu bila video prezentacija i to na temu „Savršen lider“.

Prva stvar koju sam uradila (kao i uvek kada ne znam odakle da krenem), ukucala sam te dve reči na Guglu. Pojavilo se milion članaka koji su se, pod uticajem copywritinga, svi odnosili na iste ljude: Mahatmu Gandija, Če Gevaru, Majku Terezu, uz neoborive dokaze zašto oni jesu istinski lideri! Dok sam čitala sve te tekstove u trenutku mi je sinulo – ovo nema smisla! Niko od ovih lidera nije bio MOJ lider. Nisam imala priliku da ih sledim niti da im se obratim za savet i pomoć. Mogu li onda ispravno da procenjujem njihove liderske sposobnosti? Kako sam želela subjektivan i lični pristup, za idealnog vođu sam izabrala osobu koja je svojevremeno zaista bila moj lider i pokazala mi kako izgleda biti istovremeno i nadređeni i prijatelj. Nakon prezentacije, koja je u globalu prošla sjajno, počela sam da intenzivnije razmišljam o programu, da gajim nade a ujedno i strahove zbog ozbiljne i mnogobrojne konkurencije.

Reči „Prošla si u top 10 kandidata, da li bi mogla da prisustvuješ finalnom assessmentu?“ izazvale su pravu bujicu zbrkanih misli i emocija. Verovala sam da to mogu ali s druge strane ni malo nisam sumnjala u to da će i ostali biti jednako konkurentni i počela sam da razmišljam o sitnicama koje bi eventualno mogle biti presudan faktor. Poput, da li mogu nositi svoj ranac ili je ipak potrebno da pronađem neku torbu i obučem se formalno? Kako sam saznala sutradan, nisam bila jedina. Naizgled jednostavna pitanja su me noć pre držala budnom do 3 (slovima: tri) ujutru, dok nije pala konačna odluka da ću biti apsolutno svoja, pa makar ranac bio presudan.

Na finalni assessment sam, kao i obično, stigla prva – sat vremena ranije. Kroz stvari kojima sam se do sada bavila naučila sam da je anksioznost zbog potencijalnog kašnjenja u situaciji takmičenja apsolutno nepotrebna. Zbog toga, već nekoliko godina svuda stižem među prvima i poštujem tuđe vreme. Polako sam se upoznala sa ljudima koji su pristizali i saznala da su skoro svi već na neki način povezani sa biznisom i tada mi je moja oblast psihologije delovala nekako neadekvatno i nedovoljno za ovu poziciju.

Početak centra procene: nas devet ima zadatak da u grupi dođe do zajedničkog rešenja i reši dve mini studije slučaja. Posmatram ostale i vidim kako ljudi polako počinju da traže svoje mesto u ovoj veoma specifičnoj situaciji i kako postaje jasnije da nije poenta u tome ko će reći najviše već u tome ko će biti zapravo facilitator konverzacije. Stvari koje sam učila na psihologiji konačno imaju bar malo smisla: u glavi mi se vrti podatak da je u grupi vođa onaj koji najviše priča, ali samo onda ako ne postoji neko ko će imati informacionu ili stručnjačku moć.

Nakon što smo nas tri odabrane da uđemo u finalni krug, zaputili smo se u Adecco-ve prostorije na finalni intervju gde me je dočekalo jedno od prvih iznenađenja. Očekivala sam da sa mnom pričaju ekstremno formalni ljudi u odelima (u glavi sam zamišljala brokere sa Vol Strita), a dočekala su nas srdačna lica sa vrlo interesantnim pitanjima i bezbrojni povici „Srećno!“

Do tog trenutka sam već shvatila da je zaista najbolja opcija da budem što je više moguće „prava ja“, jer će me to što zapravo jesam i nakon ove prakse voditi kroz život, tako da sam na sva pitanja odgovarala iskreno bez osvrtanja na silna uputstva sa interneta na temu kako se ponašati na intervjuu.

I dalje osećam tremu kad se setim kako stojimo i iščekujemo da Miro Smrekar, CEO Adecco Adriatic regije proglasi pobednika. Nakon što je izgovorio moje ime, bar jednom sam mogla da zahvalim koroni, pošto se na snimku, zbog maske koju sam nosila, ne vidi moj šokirani izraz lica kao iz crtanih filmova.

Naredne dve nedelje provela sam bez prave predstave o tome šta sledi. Nisam znala šta da očekujem ali znala sam da je veliko, jer sam imala onaj neki osećaj u stomaku da sam se upustila u nešto što je izazovnije od bilo čega do sada, ali sam istovremeno na kognitivnom planu bila nesvesna koliko će mi ovo promeniti život.

Trenutno sam na CEO for One Month praksi nedelju dana a subjektivni osećaj je da sam tu bar tri meseca. U toku samo ove nedelje, saznala sam više o biznis i HR svetu nego što sam svih prethodnih godina. Živim (nadam se) svoju budućnost – upoznajem mnogo fenomenalnih ljudi sa kojima delim vrednosti i ciljeve, koji su strastveni i obožavaju svoj posao i koji mi postaju inspiracija da u Adecco stižem sve ranije i ranije svakog jutra, kako bih mogla da ugrabim trenutak više.

Jednu stvar sam nesvesno pokupila iz cele ove priče, a to je da uvek, baš uvek, treba pokušati! Nikad ne možete da znate kada će se ispostaviti da je to nešto baš ta, prava prilika koja će vam promeniti život!

Ovo putovanje je tek na početku, stay tuned da saznate kako će se dalje odvijati.

 

Autor: Miljana Nikolić, CEO for One Month Serbia 2020